Književnica, novinarka, kolumnistkinja, performans-umetnica, hm… psovačica, Vedrana Rudan napisala je novu knjigu, piše “Jutarnji”.
U intervjuu za taj hrvatski list otkriva detalje iz svog novog dela, koji ovog puta svoju domovinu posmatrala iz drugog ugla.
Treba li vaš roman čitati kao roman s ključem?
– Odbijam da odgovorim na to pitanje.
S čim ste najzadovoljniji u knjizi?
– Drago mi je što sam u “Muškarcu u grlu” opisala sloj takozvanih uglednih ljudi u Hrvatskoj koji se ponašaju poput prostaka, uličara, a niko im to nikad nije rekao. Još je manje pisano o tome. Ja sam ih u knjizi “skinula”.
Postoje u Hrvatskoj prostaci poput Mamića koji su opšte mesto – nije neki izazov njih razapinjati.
Po njima svi pišaju. Ja se palim na hrvatske “levičarske ikone”, “borce za narodna prava”, rajca me kloaka u koju niko od “analitičara” i “kolumnista” još nije ugazio. Srećna sam što sam ih stavila u moju knjigu. Blješte tamo u šanelu i armaniju i smrde do neba.
Na desetak stranica s dva mesta u romanu našla sam dvadesetak reči koje počinju slovima “p”, “k” i “j”. Šta psovkama dobijate u literarnom smislu?
– Ne činim to namerno. U nekim mojim knjigama psovki gotovo i nema. Stalno ponavljam – psuju moji junaci. Oni su građani Republike Hrvatske. Normalno je da, ako su normalni, psuju.
Ili ćeš psovati ili ćeš sesti u kamion i pobiti stotinak ljudi. Mi smo nacija koja je još uvek pod kontrolom. Neće to doveka trajati. Lično retko psujem, jer živim dobro. Za postupke svojih likova ne odgovaram.
Hm… advokatska sredina, vaš suprug je advokat, vaš zajednički milje advokatski. Hoće li se neko prepoznati?
– Neće, valjda. Živim s advokatom, ali ne živim u “advokatskom miljeu” iako ga jako dobro poznajem. Moj “milje” su moji prijatelji. Njih u knjizi nema.
Ako se neko ipak prepozna, sigurna sam da me neće nazvati. Advokati su bića sa sedam kora. U knjizi Hrvatska igra veliku ulogu. Moji likovi su meni možda samo sredstvo kojim opisujem zemlju u kojoj živim i koja me zastrašuje.
Političari su kriminalci, narod pati i besramno ćuti.
Ukazanje Udruženja Franak me je razveselilo. Jedina časna grupa građana Hrvatske otkako imaju Hrvatsku. Navikli smo da budemo robovi i sve što nam se dešava da smatramo Božjom voljom.
Čak nam je i Tito bio Božja volja. Katolička smo zemlja. I ja sam, iako ostrašćena ateistkinja, katolkinja. “Ne kradi”, “ne ubij”, “ne mrzi” čuči u meni otkako sam se rodila.
Hrvatski turbokatolici nisu za te zapovesti nikad čuli, ali se drže onih, ne razmišljaj, ljubi ruku popu, gutaj hostiju…
Katolički ste odgojeni?
– Moja baka, otac i majka bili su nevernici, a odgojili su me, već sam rekla, u katoličkom duhu. Podržavam deset zapovesti, kao i moja deca. Zato im u životu i ne ide. Volim Isusa kog je možda bilo, a možda i nije.
Podržavam ono što je govorio, ako je govorio. Da se danas pojavi u Hrvatskoj, hrvatska Katolička crkva bi ga razapela. Razapela bi i Papu, možda zato ne dolazi nama.
Kako ste živeli kao devojčica?
– U Jugoslaviji, u kojoj su svi živeli dobro, ja sam živela u izuzetno siromašnoj porodici. Otac mi je bio ribar i baštovan, majka domaćica, bivši partizani kojima su bili nuđeni stanovi, ali ih nisu uzeli.
Marija, sestra moga oca, umrla je u logoru Dahau jer je bila skojevka. Ponosna sam na tu ženu koja je sa 16 godina znala šta hoće, spremna da umre za buduća, dobra vremena.
Oni koji vas ne vole kažu da ste Srpkinja.
– Reći nekome u Hrvatskoj da je Srbin danas je uvreda, ali ja Srpkinja nisam. Ja sam Hrvatica, “arijevka”. Kad sam na Hrvatskom radiju 1991. dobila otkaz, pisala sam Vrdoljaku faksove i tražila od njega objašnjenje.
Kako meni može dati otkaz? Otac mi je poreklom Hercegovac, majka Ličanka iz “ugledne” ustaške porodice, ja imam sve što HDZ-u 1991. treba.
Rugala sam se Vrdoljaku, nekoliko sam puta napisala i rekla da je ratni zločinac. Nikad me nije tužio.
Kao da to priželjkujete.
– Ne priželjkujem da me tuži, nego da odgovara.
Rekli ste da ste bili siromašni…
– Neopisivo. Siromaštvo me je nateralo da s dvanaest godina počnem da zarađujem i nikad nisam prestala. Kad sam studirala, imala sam jednu crnu suknju i jedan džemper.
Suknja se sjajila poput pasjih jaja pa sam je vlažila vodom svaki put kad bih izašla na ulicu. Sa 22 godine sebi sam kupila prvi kaput.
Živeli smo u Mošćeničkoj Dragi. Kad bi padala kiša, čekala bih poslednji trenutak da uskočim u autobus jer nisam imala kišobran.
Danas živim, blago rečeno, dobro, ali osećaj da sam siromašna ne mogu sebi izbiti iz glave. Bojim se da ću se kad-tad vratiti na staro. Doduše, Bukovski kaže da ne može postati pisac onaj ko je imao srećno detinjstvo.
A Andrić “da se posle svi lečimo od detinjstva”.
– U pravu su i jedan i drugi. Upravo čitam Andrića. Srpska “Laguna” ga je podelila “na komade”. Uživam u “Noveli o ženi”. U svakoj priči u ovoj zbirci tema je žena. Uverena sam da ne možeš biti pisac ako nisi proživeo nešto strašno. Bez traume nema umetnosti.
Ne možeš pucati iz praznog srca.
Nisam kritičarka ni teoretičarka umetnosti. Kritika me nikad nije zanimala, ne zato što nije o meni u Hrvatskoj rekla jednu lepu riječ. Naši kritičari imaju svoje miljenike – svi su kulturnjaci u Hrvatskoj umreženi.
Slobodan strelac ne postoji. Kad sam 2002. napisala “Uho, grlo, nož”, znala sam da sam napisala dobru knjigu.
Naša najpoznatija kritičarka ipak je rekla da sam ušla u uži izbor za nagradu Jutarnjeg “jer sam žensko”.
Možda je moj najveći problem što sam “žensko” a pišem kao “muško”. Nisam ni ljupka, ni dražesna, ni bespomoćna i još psujem.
O sebi imam visoko mišljenje. Ja sam svetska pisačica. Hrvatska je nešto sitno veća od Milana, ako. Ko želi da bude veliki u zemlji patuljaka?
Knjige su vam duhovite.
– Ja sam duhovita. I, kažu, vedra. Ništa nije dalje od istine. Ja sam jedna od najcrnjih osoba koje sam u životu srela.
To vidim, meni to ne može promaći.
– Crna sam, crna, crna, crnaaaaaa.
Bili ste to i kao dete?
– Prvi put mi je palo na pamet da se ubijem kad sam imala 12 godina. Pitala sam se koliko ima smisla prolaziti kroz paklene muke da bi, uz veliku sreću, umro u miru. Život mi se učinio i sad isto mislim, besmislenim.
Učiš, radiš, smrtno se zaljubiš nekoliko puta ili se uopšte ne zaljubiš, a oko tebe se svi vodaju za ručice, odljubiš se, rodiš, zajebavaš se s decom dok vas smrt ne rastavi.
Na pamet mi je pala prijateljica Keti, puna životne radosti, kojoj mračne misli nisu opsedale um. Pomislila sam, živi Keti, živeću i ja.
Posle više niste imali samoubilačke ideje?
– Ja sam stalno na ivici samoubistva. Samo mi treba dobar okidač. Znam čak i koji je. Ne mislim da život mnogo vredi, pogotovo ne ovde i ne ovakav. S druge strane, meni je jako, jako dobro. Imam apsolutno fenomenalnog muškarca, decu, unuku, kuću, mačku, sve formalne preduslove za sreću…
Plašite se smrti?
– Ne! Plašim se patnje. Želela bih da zaspim i ne probudim se. To verovatno svi sebi žele u nekim godinama. Kad razmišljam o samoubistvu, razmišljam o tabletama. Užad, utapanja i bacanja sa solitera ne dolaze u obzir.
Često razmišljam o eutanaziji. To bi moglo Hrvatsku izvući iz krize.
Kad bi bar dva, tri grada u našoj zemlji postala referentni centri za eutanaziju, mnogi turisti bi se uputili nama, malo se kupati, malo se ubiti.
Advertisement
Ja bih se odmah prijavila na listu čekanja. Gledala sam ljude kako umiru u strašnim mukama. Civilizovani svet morao bi da se bori protiv boli. I bol je bolest.
Šta vas raduje?
– Uređivanje doma. Odrasla sam u suterenu, gadnoj rupčagi, zato danas želim da oko sebe gledam samo lepotu. Da razmeštam otkačeni nameštaj od tačke A do tačke B, spavam u satenu, sadim i kupujem cveće, torbe, odeću.
Volim da se okružim šarenim slikama, veselim bojama. I volim pisanje. Pisanje je zapravo ono što me drži u životu.
Pišem otkako znam za sebe. Kad pišem nije mi teško da napisano brišem. Pre nego što sam napisala “Muškarac u grlu” pet sam knjiga izbrisala.
Kriterijum mi je jednostavan – ako sama ne mogu da čitam svoju knjigu, a da ne zevam poput nilskog konja, sigurna sam da to neće moći ni drugi. Volim junake iz “Muškarca u grlu”.
Toliko su puni životne radosti, adrenalina, planova. Čitam šta govore i mislim, blago vama, zašto nisam poput vas.
Po izgledu, ne bi se reklo.
– Davanje intervjua je posao, ne govorenje istine. Smeškam se, mašem rukama, oko vrata sam stavila divnu ogrlicu, baš mi je drago što vas vidim.
Pa šta mi onda radimo?
– Ja se zabavljam. Testiram sebe. Mrzim intervjue jer dobar novinar ili dobra novinarka iz mene ipak uvek izvuče nešto što ne želim da kažem. I vi ste me cimnuli nekoliko puta. Žao mi je što ne mogu nazad.
Pristojna sam. I da. I, šta fotografu pokazati kad imaš 67? Svi mi zameraju što stalno naglašavam koliko imam godina.
A to je bitno, jer naša civilizacija negira starost. Svi moramo umreti mladi u osamdeset i devetoj. I ja pokušavam da budem mlada.
Tu mi pomaže riječka ekipa “Brukete”, volim torbe Riječanke Jadranke Šegote, Sokolićku, “Charlie”… Dizači kad stojim na ivici jame.
Vi sigurno uspevate da uvek preveslate sagovornika.
– Hm… Da. Uvek. Ja držim konce. Čisti sam kontrolfrik. Želim da u šakama držim i svoj život i ljude. U svakom čoveku gledam protivnika, nema mnogo ljudi koji su mi bliski, zapravo, to je potpuno samo moj muž. I svoju sopstvenu decu doživljavam kao “igrače”, unuku posebno. S decom ne delim ni brige ni traume.
Pretpostavljam da ni njima nije lako u mojoj blizini. U životu su zbog mene imali mnogo više problema nego ja sama. U tom kontekstu mi ih je žao. Nije lako imati ovakvu mater.
Da li vas je nova hrvatska konzervativnost u nečemu sprečila?
– Ne. Inspirišu me hrvatski frikovi. Evo, upravo čujemo zvona Crkve trsatske – ja sam gotovo u njihovom dvorištu. Slušam pevanje popova, ako se to može nazvati pevanjem, njihove propovedi, imaju jači razglas nego Rolling Stonesi.
Neoprostivo. Rekla sam im: “Čujte, vi narušavate javni red i mir, ja sam nevernica, plaćam porez, nemate pravo da me terorišete”. Uzalud. Ne pale me, ali su mi trajna inspiracija za priče.
Oštra igračica.
– Ne podnosim autoritet. Ne volim licemernu Katoličku crkvu koja se ne drži onoga što propoveda. Ljudi nasedaju, puše priču o zabrani abortusa, veruju gospođi Markić koja živi u dvorcu iako joj tata nije bio princ a ni mama princeza.
Dvorac je, navodno, izgradila dilujući kontracepcijske pilule i sad se bori “za život”. Čiji? Za svoj i svoje dece se izborila. Mene i moj život neka ostavi na miru.
A opet, imate specifičan stav prema abortusu.
– Abortus je za mene ono što i Crkva tvrdi, ubistvo. Sve što može postati čovek je čovek. Ali ja mislim da žena ima pravo ubiti plod utrobe svoje jer ga ubija u samoodbrani. Ili ono ili ona. Znam šta je abortus, dva puta sam abortirala.
Ni jedna žena koja ide na abortus ne čini to da bi se malo zabavila. Sve mi nismo imale izbor.
Znam da dete u majčinoj utrobi nije samo njeno, ono je i tatino, ali me uvek ispočetka čudi zašto mužjaci, bilo u mantijama ili odelima, više brinu o nerođenoj nego o svojoj rođenoj deci.
Priča o abortusu je priča o iskonskoj muškoj potrebi da ženu drži pod kontrolom.
U svakom trenutku i na svaku temu. Zanimljivo je kako mi žene nemamo pravo na ubijanje.
Kad mi ubijemo, to je uvek zločin s velikim “Z”, a kad hiljade muškaraca pobije hiljade muškaraca, žena i dece to se zove domoljublje, borba za demokratiju.
Jako mi smetaju one žene u Hrvatskoj koje se profesionalno ili volonterski bave ženama. Ne volim te babe ni B.a.b.e jer ništa ne rade da bi se položaj žena u Hrvatskoj poboljšao. A žene mužjaci u Hrvatskoj ubijaju poput pacova.
Žene vas baš nerviraju.
– Nerviraju me žene javne osobe, ne sirotice koje ostavljaju život iza kasa u marketima. Gade mi se političarke, novinarke, spisateljice koje mogu nešto da kažu, a ćute, kolumnistkinje koje iz broja u broj na stranama štampe ili portalima pišu o dojenju, izmuzavanju, rađanju…
U naše vreme to nije bio takav kunst.
– Porođaj je bio porođaj ne Porođaj. Deca nisu bila životni projekat. Mi smo želele da budemo ljudska bića, ne ženke. Naše stare kolumnistkinje godinama pišu istu političku kolumnu – žene srednjih godina opsednute su kakicama svojih beba. Jedina ženska kolumna koju mogu do kraja da pročitam je ona Elle Dvornik.
Žena živi život, piše o životu, radi, bori se. Jako mi je draga ta pismena, hrabra devojka.
Podseća vas na vas.
– Ja u njenim godinama nisam bila toliko hrabra.
O čemu biste pisali da ste sad kolumnistkinja?
– O životu tzv. malih ljudi. I kako se to što se oko nas dešava – Hrvatska nije ostrvo na kraju sveta – odražava se na naše živote. U vezi s masakrom u Nici, pitala bih – zašto se čudimo masakru, i zašto u Nici svaka žrtva ima ime i prezime?
Kad su Francuzi masakrirali Libijce, nije se dizala frka.
Gadafi je davno rekao u Ujedinjenim nacijama: kad me ubijete, to će vam se vratiti. Vraća nam se. Smrt u Nici jednako mi je bliska kao i ona u ne daj bože Dubrovniku..
Kad biste morali da načnete neku “žensku priču”?
– Odnos prema muškarcu. Zašto mi žene širom sveta još uvek sebe doživljavamo kao potpune tek kad imamo muškarca uz sebe.
Pa pustite vi svog muškarca od sebe.
– Ne, ja spadam u istu veliku grupu. Sigurna sam da mene ne bi bilo, da nije uz mene muškarac. Svaku bi moju knjigu doživljavali kao krik frustrirane babe kojoj nedostaje k… A kako meni k… ne nedostaje, ipak se moje knjige štampaju i još dajem velike intervjue. Da, i pisala bih o samohranim majkama.
One su najveće mučenice na kugli zemaljskoj. Sve se protiv njih urotilo: društvo, bivši muž, čak i rođena deca koju moraju slušati kako im govore: “Da si normalna, ne bi bila sama”. Ne mogu se osloniti ni na koga osim na sebe i svoju, najčešće, bednu platu. Ako rade.
Koji su najgori komentari koje ste pročitali o sebi?
– Ne čitam ih. Čitaju ih drugi pa mi govore koliko bi mužjaka želelo da me siluje, ubije, raščereči. Ljudi su u suštini zli. Ne mislim da komentare pišu duševni bolesnici.
To su normalni ljudi, naše drage komšije i prijatelji kojima tanka opna civilizacije i strah ne dozvoljavaju da pređu s reči na nedela.
Setimo se prošlog rata. Našim “herojima” nije bio problem da ubiju trudnicu, siluju devojčicu, ubiju bebu, staricu, starca. Mi smo zveri.
Nema komentara:
Objavi komentar