ponedjeljak, 30. svibnja 2016.

JUTROS SAM SE VRAĐALA SA BEBOM OD DESET MJESECI SA PUNIM KESAMA IZ PRODAVNICE…



Jutros sam se vraćala sa bebom od deset meseci sa punim kesama iz prodavnice. Odjednom čujem: “Teto, teto čekaj.” Okrenem se i vidim dečačića romske nacionalnosti kako trči ka meni. -Ispao ti je novčanik. Ja uzimam svoj novčanik i ne verujem šta se dešava. Otvaram novčanik-sav novac na svom mestu. Vadim 1000 dinara i pružam dečaku, na šta mi on odgovara:

 
“Ne, ne, ne trebaju mi pare, možeš li mi dati samo jednu bananu iz kese, nikada je nisam jeo.” Srce mi se steglo. Izvadila sam sve banane koje sam kupila i pružila mu. Uredno se zahvalio, a ja sam krenula ka kući i dalje ne verujući šta se dešava.

 
Još jednom me pozvao: “teto” i kada sam se okrenula, šeretski mi je namignuo i rekao: “Pazi sledeći put, neće ti svako vratiti novčanik.” i otišao. Duša mala, plemenita, i dalje sam pod utiskom.

Nema komentara:

Objavi komentar